Осми разред

У почетку беше реч – Мирослављево јеванђеље

ТВ хроника о најстаријем сачуваном рукопису српске ћирилице и о људима који су о њему бринули и чували га више од 8 векова…

После славних српских победа над аустријском војском на Церу, Дрини и Колубари 1914., у јесен следеће године удружена аустријска и немачка војска почињу нову офанзиву на Србију. Повлачење српске војске личи на све друго, осим на организовану и осмишљену акцију. На почетку повлачења, Срби нису знали где се налази Мирослављево јеванђеље, као ни друге вредне средљевековне књиге. Кроз ове хаотичне догађаје водиће нас двојица вредних људи: Аврам Левић, Јеврејин који је посрбио своје презиме, начелник Државне благајне и Владимир Стевчић, вршилац дужности главног благајника.

Пред повлачење из Рашке двојица народних посланика, Љуба Давидовић и Војислав Маринковић предају Левићу Мирослављево јеванђеље уз напомену да га чува „као очи у глави“ и да заједно с благајном преноси и ту државну драгоценост. Испоставља се да је Мирослављево јеванђеље до Левића стигло из Тополе, где је било сакривено у сандуцима које је Краљ Петар предао свом библиотекару Добри Ружићу.

Левић позива главног благајника Стевчића, наређују му да спакује књигу као што се пакује новац. Током повлачења преко Албаније, Стевчић или његов сарадник Васа Станковић спавају на том пакету. Током тог повлачења, Мирослављево јеванђеље је од уништења, у неколико наврата, спасило само провиђење. Тек на Крфу, неколико месеци касније, после многих мука и недаћа, Стевчић ће сазнати шта је то толико значајно у пакету за који му је наређено да га чува више од главне благајне.

Након пробоја Солунског фронта, Мирослављево јеванђеље остаје у поседу Карађорђевића иако је де факто било приватно власништво краља Александра Обреновића. У Музеју Кнеза Павла остаје до 1940. године а Други светски рат сачекује у Трезору Народне банке у Ужицу. На два дана пре уласка Немаца у Ужице, Коста Јараковић потпуковник у пензији га, однеси Платону Милојевићу, игуману манастира Рача украј Дрине. Закопано испод олатара, Мирославњево јеванђеље остаје сакривено и поред интезивних потрага партизана, четника и специјалне јединице немачке војске коју је предводио Роберт Шванке.

Јеванђеље се враћа у Београд и поново сакрива крајем 1943. године. Најстарији српски ћирилични рукопис ту сачекује крај рата, а након сазнања о томе где се налази, Владислав Рибникар, министар културе га предаје на чување Уметничком музеју из кога је касније настао Народни музеј. Средином шездесетих година Мирослављево јеванђеље је излагано у специјалној витрини, а каснија истраживања су показала да му је то нанело више штете него претходних 800 година.

Фебруара 1966., основана је прва комисија за конзервацију Мирослављевог јеванђеља. Убрзо потом, питање конзервације Мирослављевог јеванђеља почиње да се везује за питање издавања потпуног фототипског издања. И онда почиње чувена српска игра коју би злобници могли назвати – културним шибицарењем. Креће „научна“ расправа праћена новинским чланцима о томе ко ће издати Фототипско издање и ко ће урадити рестаурацију оригинала. А године пролазе.

Мирослављево јеванђеље постаје посебна ставка у буџету Србије, праве се аукције како би се прикупила додатна средства, формира се и Фонд Мирослављево јеванђеље у који оснивачке улоге уплаћују највећа српска предузећа. За све то време ни један једини динар не долази до оригинала.

http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/20/RTS+1/1488668/U+po%C4%8Detku+be%C5%A1e+re%C4%8D+-+Miroslavljevo+jevan%C4%91elje.html